By PDLCPayday Loan

Archive

Author Archive

Put

August 14th, 2012 9 comments

Konačno, posle više od 2 godine muke s vizom, dočekali smo i dan polaska u Sydney.

Iz Subotice nas je vozila Tanja (unajmljeni vozač) preko Kelebije do Budimpešte. Stvari koje smo imali jedva su stale u njenog Pasata karavana. Srećom, na granici s Mađarskom nije bilo puno zadržavanja i bez problema smo stigli do aerodroma u Budimpešti. Dijana i Mateja su uz put uspeli čak i dremnuti.

Na aerodrom smo stigli prilično prerano, oko 15:00. Check-in je počeo tek u 17:00 i sve to vreme smo stajali sa strane jer nije nigde bilo mesta da se sedne. No, nije bilo strašno jer smo bili uzbudjeni zbog puta.

Kad je počeo check-in, počeli su i prvi problemi. Predao sam naše pasoše ženi na šalteru, a ona me je upitala da li je naše krajnje odredište Singapur. Rekao sam, ne Sydney i dao joj kopije naših elektronskih karata koje sam kupio na Orbitz.com. Ona ih je uzela, namrštila se i počela besomučno tipkati po kompjuteru. Posle dobrih 5 minuta tipkanja, kad nas je već prilično oblio hladan znoj, rekla nam je da stavimo naše kofere na pokretnu traku. Jedan od kofera bio je 400 gr. teži od dozvoljenog, ali nije ništa rekla. Posle završenog merenja, dala nam je karte i progunđala kroz zube “Enjoy your flight”.
Posle je već sve bilo pesma. Prošli smo security check i seli da popijemo nešto jer smo imali još oko sat vremena do poletanja.

Poletanje je bilo uobičajeno, jedino što je to Dijani i Metjuzu bilo prvo poletanje u životu pa su gledali otvorenih usta kroz prozor i smejali se kao lunatics na brašno :-)

U London smo sleteli bez problema. Imali smo oko 2 sata do poletanja za Singapur pa smo stigli i malo odmoriti. Jedina neprijatnost je bila što su na security check-u Mateji uzeli privezak s lažnim metkom koji sam mu kupio pre par godina kad sam bio u Minhenu. Pokušao sam im objasniti da je to lažni metak, ali rekli su da znaju i da svejedno po zakonu ništa što makar podseća na metak ne sme u avion :-(

Kad smo ušli u Qantas-ov Airbus A380 iz Londona za Singapur radovali smo se kao mala deca (Metjuz se radovao kao embrion). Avion je toliko dobar da je Metjuz molio da ga budimo ako slučajno zaspi da se što više nauživa. Mesta je bilo više nego u drugim avionima, ekrani u sedištima ispred putnika su takođe dosta veći. Sve je novo i čisto. Izbor igrica, filmova i serija je ogroman. Ja sam potrošio skoro sat vremena da istražim čega sve ima. Imali su čak i kameru na vrhu aviona okrenutu prema napred tako da smo mogli još bolje pratiti poletanje i sletanje.
Kad je prošla večera u avionu, po običaju, smanjili su grejanje. Ja sam znao da to uvek rade pa smo poneli dodatne džempere i čarape, ali ovaj put je bilo toliko hladno da ni dodatna odeća nije skroz pomogla. Videli smo da se i drugi oko nas smrzavaju, nije samo nama bilo zima. Kad je stuart prolazio pored nas pitao sam ga jer bi mogli malo pojačati grejanje jer se svi smrzavamo. Rekao je da će odmah proveriti. Vratio se posle par minuta i rekao da je malo pojačao i još doneo Mateji dodatno ćebe.

U Singapur smo stigli posle 13 sati leta, ali nije nam bilo strašno. Lepo smo se zabavili, a i dobro su nas hranili :-). Malo smo strepeli jer smo mislili da imamo jako malo vremena za presedanje u avion za Sydney, ali ipak nije bilo problema pošto je avion poletao sa istog terminala na koji smo i s prethodnim sleteli, pa smo stigli do gate-a za Sydney za par minuta. E kad smo seli u avion za Sydney, gadno smo se razočarali. Bio je to stari Boing, sedišta su bila uska, sve je bilo prljavo i ekran od entartainment system-a je bio mali kao špijunka. Kapetan nam je preko razglasa rekao da u Sydney-u duva jak vetar i da ćemo poleteti sa zakašnjenjem da bi sačekali da se otvori neka pista koja valjda nije bočno postavljena u odnosu na vetar (ako sam ga dobro razumeo).

I tako smo u Sydney stigli sa oko pola sata zakašnjenja, u 6:10 ujutro. Dok smo sletali, bio je još mrak ali po gradskom osvetljenju videlo se koliko je to ogroman grad. Trebalo je pola sata avionu da stigne od početka grada do aerodroma. Sam aerodrom izgleda jako lepo i boga mi je ogroman. Imigracijsku službu smo prošli bez ikakvih pitanja. Samo su uzeli naše pasoše, ukucali brojeve i u kompjuteru videli da imamo vize. Carinu smo isto prošli glatko. Nisu nam otvarali ni jednu torbu, smo su nas pitali šta imamo u njima.

Na aerodromu smo zamenili EUR-e u AUD-e i kupili prepaid SIM kartice. Izašli smo napolje da potražimo taxi. Napolju je bilo užasno, hladno oblačno i vetar je duvao kao lud – produvao nas je do kostiju. Došli smo do taxi-a već smrznuti, jedva natrpali u njega sve stvari koje smo imali (iako je bio karavan) i dali mu adresu agencije za nekretnine gde smo išli da potpišem ugovor za stan i uzmemo ključeve. Dok smo se vozili divili smo se gradu, stvarno je velik i lep (mada smo kasnije našli i dosta ne baš toliko lepih delova, čak smo i stanovali u jednom takvom), a mene je gušio brbljivi taxista, inače neki azijat koji je jedva znao engleski, pa se nisam mogao potpuo predati razgledavanju.

SLIKE

Categories: Uncategorized Tags: